Ulica

Verujem da niko ne može i ne bi trebao namenski i ciljano da postane fotograf. Možda se i varam, ali bez da nekoga uvredim,  smatram da svaka osoba mora proći određen put da bi shvatila šta voli da fotografiše. Bili to pejzaži, ljudi, cveće, životinje… Nebitno je. Bitno je samo da postoji neka ljubav prema tome iz koje će se, eventualno, razviti i želja za napredovanjem. Jednostavno mislim da ovako nešto gubi smisao ako se počne samo zbog novca. No, da ne dužim. Galerija ispod predstavlja moju prvu ljubav – uličnu fotografiju. Pored gomile priča koje sam čuo fotografišući ove momente, razvio sam i veštinu prilagođavanja raznim situacijama i kako da budem što manje upadljiv. Na kraju krajeva, ne želim da budem upadljiv kada fotograšem venčanje. Takođe sam razvio rutinu kada su u pitanju podešavanja aparata i kadriranje, ali i neku vrstu instinkta kada su u pitanju momenti. Na venčanju, kao i na ulici, neću čekati da se momenat desi ispred mene već su se kretati sa uvek spreminim aparatom, ceo dan.

Neko će možda da se pita kako smem da fotografišem nasumične ljude… Pa. Zakon jeste takav da svako od nas ima slobodu, još uvek, da fotografiše sve što je na javnoj površini dok to radi sa javne površine, pa tako i ljude. Jedno je bitno da te osobe ne prikaže u nekoj kriminalnoj radnji ili u situaciji koja ih degradira.

„Kada fotografišete ljude u boji, fotografišete im odeću. Ali kad fotografišete ljude u crno-belom, fotografišete njihove duše! “ – Ted Grant